Солфеђо је више од учења нота

Након провере музичких способности (пријемног испита) за упис у музичку школу, готово сваки ученик има јасну идеју који инструмент жели да научи да свира.

Ученици најчешће за часове солфеђа сазнају тек 1. септембра, када крену на наставу првог разреда основне музичке школе. Тада схвате да поред наставе жељеног инструмента морају похађати и наставу солфеђа два пута недељно, по 45 минута.

• Зашто се солфеђо учи уз часове учења инструмента?
• Због чега се овом предмету, који је основни теоријски предмет музике, даје толика важност? И зашто се он интензивно учи у континуитету од првог разреда основне школе, преко средње музичке школе, све до завршетка факултета музичке уметности?

Разлози вредности солфеђа проналазе се у првим данима препознавања значаја овог, касније, фундаменталног предмета у музичком школству, који је више од учења и познавања нота.

Утемељивач солфеђа и музичке теорије, Гвидо Аретински (X-XI век), први је захваљујући првим слоговима стихова Химне Светом Јовану дао имена тоновима хексахорда (шест тонова у низу): Ут, Ре, Ми, Фа, Сол, Ла. Седми тон, Си, настао је слагањем првих гласова речи Sancte Iohannes (Свети Јован).

У XVII веку назив почетног тона солмизације “Ут” замењен је слогом “До”. Он потиче од првог слога речи Господ (Dominus, латински). Тако је успостављен начин именовања основних тонова који се и данас користи у настави солфеђа код нас (солмизациони слогови у певању: До, Ре, Ми, Фа, Сол, Ла, Си).

Назив предмета — Солфеђо — настао је слагањем слогова Сол и Фа и сливањем у назив Solfeggio.

У новије време, крајем XIX и у XX веку, потреба за музичким описмењавањем на нашем поднебљу резултирала је радом и учинком Стевана Стојановића Мокрањца, оснивањем Српске музичке школе (1899. године).

Нешто касније, Миодраг Васиљевић поставља темеље савременог солфеђа на српској народној традицији. Крајем седамдесетих година XX века уведена је  и дисциплина ритмичког диктата и утемељен је  стандард апсолутне солмизације (солмизациони слог је увек везан за апсолутну висину тона).

Данас се изучавање солфеђа у нашој земљи посматра кроз следеће области:

1. Мелодика;
2. Ритам;
3. Опажање, интонирање, диктати;
4. Слушање музике;
5. Музички бонтон;
6. Музичко стваралаштво;
7. Теорија музике/музичка писменост.

* У зависности од разреда Основне музичке школе, наставне теме солфеђа су другачије именоване и распоређене.

Како да разумемо значај солфеђа као предмета у музичкој школи?

Солфеђо учествује у образовању младих људи и није тек предмет у музичкој школи — он је више од дисциплине, више од скупа техника за савладавање симбола (нота, пауза, динамичких, агогичких ознака, темпа, артикулације, теорије, на пример), више од учења ритма, учења певања према симболима који звучни доживљај претварају у визуелни, мислени и емотивни доживљај.

Солфеђо омогућује процес грађења вештине да се преко основних елемената музике упозна и гради музички језик, као основни постулат музичке писмености, који омогућује аналитички приступ у слушању музичких дела из спектра стилова музичког стваралаштва, подједнако као што даје базу способности за технике компоновања и стварања нових музичких дела.

У чему се огледају доприноси које дају часови солфеђа током музичког образовања ученика?

Солфеђо је учење језика музике.

Као што у основној школи најпре савладамо писмо/цифре, писање и читање, записивање речи и реченица, рачунске операције, тако на солфеђу учимо, најпре, да препознајемо, затим, записујемо и читамо ноте и ритмове.

Солфеђо је музички матерњи језик и мала математика музике.

• Циљ солфеђа је да повеже ухо, глас и ум ученика, како би радили у садејству и како би музику могли разумети без употребе инструмента – слушајући је и замишљајући је. Користећи глас као савршен, природан музички инструмент.
• Солфеђо нас учи како да слушамо, уочавамо различите тонове и односе тонова, према висини и трајању, као што учимо да препознајемо просторне мерне јединице (дужину, ширину, висину) и мерне јединице временске артикулације (трајање) и стварамо знања повезујући информације и примењујући их.
• Учимо да певамо ритам као што учимо да правилно наглашавамо речи које записујемо и изговарамо.
• Учимо интервале – сазвучја – два тона различита по висини, као што као друштвена бића, учимо како да препознајемо и креирамо породичне, пријатељске односе (савршене и несавршене консонанце) и разумемо односе који нам не пријају (дисонанце) од којих су неки могући за разрешење.
• Учимо трозвуке – што је попут сагласја у којем се играмо са братом и својим добрим другом, па је та игра тројства, усред сунчаног дана радосна (као дурски трозвук); некада је игра на отвореном због кише, која пада, другачија (молски трозвук); некада тражи разрешење неке напетости услед проблема, у радосни доживљај (умањени трозвук) или је сваки од тонова на истој удаљености и игра је пренаглашена, нема одмора и све пулсира (прекомерни трозвук).
• Учимо четворозвуке, петозвуке… и игре између тонова и њихових метричких растојања, њихову емоцију, као што ширимо своје окружење током одрастања, разумевајући контексте односа тонова и њихов употребни значај.

Рад на пажњи и концентрацији путем слушања тонова доприноси препознавању и памћењу. Овај тренинг способности помаже ученику да остане фокусиран на задатак, разликује нијансе и не реагује импулсивно.

Ученик учи како да стварно чује а не само слуша, и својим гласом тежи ка изједначавању са висинама тонова  које опажа у мелодији. Ова способност користи савладавању (мелодичности) језика, математике и комуникације.

Рад на синхронизацији вида, слуха, гласа и покрета развија повезаност тела и ума, што утиче и да се приметити у бољој организацији говора, покрета и емоционалних реакција – постиже се певањем ритма (предоченог нотног текста) и одржавањем интонације.

На часу солфеђа се развија и унапређује способност памћења мелодијских, ритмичких и хармонских образаца (аудитивно памћење). Ова способност помаже ученику да је користи и у другим сегментима живота, на пример у комуникацији — да запамти садржај, интонацију, артикулацију и темпо изговорених речи, као и ритмичку и семантичку компоненту дијалога.

Овај сегмент говори о менталној флексибилности која се постиже развојем музичке меморије на часовима солфеђа.

• Дете на часу солфеђа слушањем себе и својих другова развија способност учења хармоније — како да пева у складу са другима, изједначавајући своје певање. Тиме се подржава развој сарадње и склада, као и мале школе бонтона. Учењем слушања и узимањем у обзир певање друга  који пева, поставља се основ за културу слушалачке публике.
• С обзиром на то да је учење певања према нотном тексту процес са циљем постизања прецизног интонативног певања, сваки прецизно отпеван тон током вежбања за ученика представља јачање поверења у сопствени осећај способности да се изрази прецизно, што је једна од етапа у развоју самопоуздања.

На часу солфеђа учи се и вежба перцепција и координација. Ученик учи како да слуша, мисли, реагује и истовремено ствара/изводи/интерпретира написан нотни текст.

То је слично као када возач аутомобила истовремено прати цесту, слуша рад мотора и користи све опције возила за перформансе кретања до жељеног циља.

Развијањем перцепције и координације, часови солфеђа унапређују функционалне способности код ученика. Ове развијене вештине ученик касније може лако пренети на друге области живота.

1. Когнитивни аспект солфеђа

Радом на часовима солфеђа активирају се обе хемисфере мозга. У контексту музике:

• Лева хемисфера је задужена за аналитику структуре мелодијско-ритмичког примера/нотног текста, ознака, интервала и акорда (до најситнијих елемената).
• Десна хемисфера, задужена за синтезу, препознаје мелодију, њену боју, интуитивно опажа емоционални израз и повезује их у целину.

Симултани рад леве и десне хемисфере обезбеђује развој:

1. Могућности да се задрже певани тонови при појављивању нових (радна меморија).
2. Праћења редоследа ритмова и тонова (секвенцијално мишљење).
3. Могућности предвиђања нових фраза.

Најзад, овај процес подстиче неуропластичност. Неуропластичност је изузетно важна за способност учења (у било којем животном добу) јер даје отпорност на стрес, пружа капацитет стварања корисних понашања и формирања дисциплине и карактера. Укратко, она обезбеђује сталну повезаност неуронских путева између визуелног, аудитивног и кинестетичког дела система.

2. Васпитни и психолошки аспект солфеђа

Овај аспект указује на развој унутрашњег склада путем ритма, мелодије и слушања, и доводи до развоја:

• Саморегулације – ученик остаје миран и фокусиран чак и када није у могућности да интонативно прецизно отпева тон или изведе ритмички захтев.
• Толеранције – грешка је део процеса учења и управо место на коме се њено исправљање може посматрати као експоненцијални раст.
• Самопоуздања – када ученик препозна да је могуће прецизно отпевати одређен тон, низ тонова у вежби или извести низ ритмичких елемената према захтеву.
• Емпатије – ученик/ца се, слушајући друге ученике, усаглашава са групом и учи како да се повеже са њима у групном певању. Учествује у стварању заједничког склада и учи се одговорности за свој тон на заједничкој фреквенцији (што представља и учење дијалога у активном говору, путем звука/социолошка визура).

3. Медицински аспект солфеђа – неурофизиолошка визура

Захваљујући сталном певању на часовима солфеђа, дисање, глас и ритам активирају Вагус нерв и парасимпатички систем. Ово доприноси релаксацији (ученици понекад почињу да зевају, али не од досаде). Певање доводи до опуштања и снижавања нивоа стреса, до боље регулације пулса и даха, као и јачања унутрашње повезаности срца – тела – мозга.

Певање на часу солфеђа, укратко, доводи до бољег физиолошког и емотивног усклађивања код ученика.

Акустички аспект солфеђа

Солфеђо се дотиче и саме суштине звука — акустике. Сваки тон који отпевамо има одређену фреквенцију (број осцилација у секунди). Кроз историју, стандарди за подешавање тонова су се мењали, али је суштина остала иста: рад на прецизној интонацији омогућава ученику не само да развија слух, већ и да учи да производи и осећа специфичне вибрације (фреквенције) у сопственом телу.

Овај рад са фреквенцијама има и потенцијалну терапеутску примену (музикотерапија). Одређене фреквенције и склад (консонанца) могу имати умирујуће или стимулативно дејство на организам, што се надовезује на већ поменуту активацију парасимпатичког нервног система и смањење стреса.

4. Естетски аспект солфеђа

Естетски аспект доприноси ученику/ци да препозна лепоту музике (и шире – уметности) кроз односе тонова, са могућношћу препознавања хармоније у себи и свету који га/је окружује.

Солфеђо је пут препознавања реда, склада и мере – принципа који је видљив у уметности, мишљењу и животу.

Због свега наведеног, солфеђо није тек предмет за учење нота – он је искуство повезивања.

Солфеђо учи дете да користи своја чула и своје потенцијале (изражено кроз све постојеће интелигенције), да чује, осећа и мисли у складу.

Дете на часовима солфеђа, иако то не зна, певањем јача свој имунитет, побољшава координацију дисања и говора, смањује анксиозност, те повећава ниво допамина и окситоцина (јер се певањем у групи јача осећај повезаности и радости).

Дете на часовима солфеђа, иако то најчешће и не примећује, учи да се изражава јасно и прецизно (основ комуникације), да учествује у хармонији (складу), да препозна дисхармонију (несклад) и да пронађе начин да је спроведе у склад — како у музици, тако и у животу.

Ко разуме математику, воли математику.
А ми певамо: “Волимо солфеђо ми, јер га знамо сви!”

Гордана Мумовић, проф. солфеђа