Марко Тајчевић
Живот и каријера Марка Тајчевића
Марко Тајчевић је рођен у Осијеку, у Хрватској, 29. јануара 1900. године. Своје музичко образовање започео је часовима виолине, а 1920. године наставио га је у Прагу под менторством Вацлава Штепана. Касније се преселио у Беч, где је студирао заједно са Јозефом Марксом и Максом Спрингером. Финансијски проблеми и епидемија која се ширила у граду у ком је живео, натерали су га да се врати у своју земљу.
У Загребу Тајчевић се придружио локалним музичарима у организацији музичких догађаја. Такође је радио и као учитељ. Поред посла у школи, налазио је времена и да компонује, диригује и пише новинске чланке и рецензије. Са својим колегама у Загребу основао је Музичку школу „Лисински”. Био је диригент у хоровима „Балкан”, „Српско певачко коло” и „Слога”. Преселио се у Београд 1940. године. У Београду је наставио да се бави дириговањем до 1945. године. Те године је постао професор музичке теорије и компоновања на Музичкој Академији у Београду. Марко Тајчевић преминуо је 19. јула 1984. године и сахрањен је у Београду.
СТВАРАЛАШТВО
Тајчевићев креативни импулс најбоље је представљен у његовим кратким композицијама, које чине већињу његових дела. За живота је створио укупно 54. композиције које обухватају оркестарска и камерна дела, као и она писана за соло певаче, хорове, клавир и друго. Марко Тајчевић написао је и књигу чији је назив „Основна теорија музике”. Она се користила у многим школама бивше Југославије као уџбеник из музичке културе.
Иако Тајчевић није оставио иза себе обиман опус, оно што је настало из његовог пера је веома високог квалитета. Пре Другог светског рата највише се фокусирао на дела за клавир. После рата све више је компоновао за жичане инструменте. „Шансона” је једино дело компоновано само за виолину а „Прелудиј и игра“ за флауту. Неке од најпознатијих његових композиција су: „Седам балканских игара“, „Варијације”, „Сонатина”, „Пет прелудија“, „Две мале свите“ и „Српске игре”. Последње дело које је створио је „Загорска рапсодија“ за мешовити хор.