Марко Тајчевић
„[Н]и такт превише, ни тон без разлога, ни реч прегласно а без
покрића; него – права мера, брижљив и критичан одабир,
промишљена грађа. Још ако на то падне добра идеја […] има услова да
настане беспрекорно дело, које траје – попут неупоредивих
Балканских игара, или Духовних стихова, или Комитских песама.“
Дејан Деспић
Живот и каријера Марка Тајчевића
Марко Тајчевић (1900–1984) је био српски композитор, музички теоретичар, критичар, педагог и хорски диригент. Доследан националном, претежно умерено модернистичком усмерењу, Тајчевић је међу композиторима који су се у историју музике уписали само једним својим ремек-делом – клавирском композицијом Седам балканских игара, која је од свих клавирских остварења у нашој музици доживела најширу светску афирмацију (Д. Деспић).
Тајчевић је рођен у Осијеку (Хрватска), а школовао се у Загребу код истакнутих професора тог времена: Франа Лхотке, Фрање (старијег) Дугана и Благоја Берсе. Студирао је такође код еминентних иностраних професора – у Прагу код Вацлава Штјепана и у Бечу, у класи Јозефа Маркса. У Загребу је потом, до 1940. године, радио као професор, музички критичар, хорски диригент и секретар Удружења хрватских композитора. Учествовао је у оснивању Музичке школе „Лисински“ у Загребу. Од 1940. године живео је и радио у Београду. По доласку у српску престоницу, предавао је најпре теоријске предмете у Музичкој школи при Музичкој академији (касније МШ „Јосип Славенски“), а потом је предавао композицију и теоријске предмете (хармонију и контрапункт) на Музичкој академији (1945–1966), најпре као ванредни, а убрзо и редовни професор. Извесно време вршио је и дужност ректора Музичке академије. Међу његовим студентима композиције био је наш академик Дејан Деспић, композитор и музички теоретичар, који је постао и Тајчевићев доживотни пријатељ. Тајчевићеве београдске деценије биле су обележене и теоријским радом који има пионирску улогу на пољу уџбеничке литературе на српском језику. Аутор је низа уџбеника, међу којима се посебно истичу Основна теорија музике (1958) и Хармонија (1972), који се користе и данас.
СТВАРАЛАШТВО
Композиторски опус Марка Тајчевића, иако релативно малог обима (укупно 54 композиције), представља један од најзначајнијих продора српске музике у светске токове захваљујући својој занатској перфекцији, концизности и дубоком понирању у фолклорни мелос. Стварајући претежно у оквирима малих форми, Тајчевић је свој уметнички израз обликовао кроз клавирску, хорску, вокалну и, у мањој мери, оркестарску музику.
У средишту Тајчевићевог клавирског, али и укупног композиторског стваралаштва, налази се циклус Седам балканских игара (1926), којима је сврстан међу најистакнутије ствараоце модернистичке оријентације попут Беле Бартока и Игора Стравинског. Балканске игре су изводили чувени инострани пијанисти попут Артура Рубинштајна, Николаја Орлова, Игнаца Фридмана и Кендала Тејлора, а доживеле су и бројне едиције домаћих и иностраних издавача, међу којима је и престижна издавачка кућа Шот (Schott) из Мајнца. Поред Балканских игара, значајна Тајчевићева клавирска дела јесу Пет прелудијума (1935), Српске игре (1937), Tabatière à musique (1939) и опсежне Варијације на тему у це-молу (1949). Клавирску музику Тајчевић је компоновао и за најмлађе пијанисте, посветивши им низ циклуса као што су Минијатуре, За мале и Деци.
Најбројнији део опуса чини хорска музика у којој се Тајчевић надовезује на традицију Стевана Мокрањца, надограђујући је савременијим музичким језиком. Хорски опус чине духовна и световна дела. Међу духовним композицијама посебно су значајне Литургија св. Јована Златоустог (1931) и Четири духовна стиха (1928). Поље световне хорске музике обухвата низ циклуса песама као што су Македонске песме, Веселе попевке, Три мадригала, Додолске песме и Комитске песме. У вокалној лирици Тајчевић је тежио експресивној декламацији, што је најуверљивије остварено у песми Прича (1930) на стихове Ђуре Јакшића, циклусима Из руске лирике (1938–1948), Баладе Петрице Керемпуха (1948) према Мирославу Крлежи и Два Микеланђелова сонета (1952).
Оркестарски сегмент стваралаштва обухвата дела за гудачки оркестар: Пасакаља (1955), Дивертименто in Sol и Дивертименто in Re (1954).